DA LI MARKETINŠKA KAMPANJA STVARNO MOŽE DA PROMENI NAČIN RAZMIŠLJANJA?

Znate li kako da se potpuno prepustite uživanju u katarzi?

Za početak, pristanite da uđete u igru gde kreatori filmova ili serija otvoreno manipulišu vašim emocijima jer je konačni rezultat previše zadovoljavajući da biste je propustili.

Možete je doživeti čak i sa reklamama. Mnogi veruju da emocija koja vodi ka katarzi generalno postiže jači efekat (u smislu većeg broja reakcija) od humora, jer se svi smejemo različitim stvarima, ali smo uglavnom osetljivi na iste. Posebno ako kreator uspe da izbegne iskliznuće u patetiku. Ovo je retkost, zbog čega je još vrednije iskustvo.

Međutim, ne treba izgubiti iz vida da na kreiranju marketinških kampanja, posebno kad je u pitanju kreativni deo, često rade ljudi koji se, pored toga, bave i umetnošću. Neki od njih imaju želju da menjaju svet i CSR kampanje su pravi prostor da to i ostvare. Neki od njih baš umeju da udare u stomak.

Društveno odgovorna kampanja #TwoBinsLifeWins koju je FCB Ulka kreirala za najstariju indijsku filantropsku organizaciju, Tata Trusts, ima upravo taj efekat.

Odnos lajkova i dislajkova na YouTube videu za kampanju samo potvđuje snagu ovog udarca.

Zavidimo ljudima koji su učestvovali u njenoj izradi i nadamo se da neće izazvati samo sažaljenje prema onima koju su prikazani, jer to je put u pasivnost, nego da će pokrenuti stvarnu aktivnost među gledaocima.

Reč gledaoci ovde nije upotrebljena bez razloga. Kreativni direktor FCB Ulka, Kigan Pinto, #TwoBinsLifeWins reklamu naziva filmom. I ovo stvarno jeste film (i to dobar film!), zbog čega ne želimo da ga spojlujemo. Kao osnova za scenario su poslužila lična iskustva, testimonijali i gotovo opipljiva želja među svima koji su učestvovali u njegovom stvaranju da se problem reši.

O čemu je reč? Ovo je priča o dečaku. O sistemu koji vodi u propast. O odgovornosti. Znate osećaj koji ste imali kada ste prvi put čuli za černobiljske biorobote? E to je osećaj koji ćete imati ovde.

Na kraju krajeva, ovo je priča o odrastanju. Samo što smo mi oni koji odrastaju za manje od tri minuta filma.

I postajemo svesniji sveta oko sebe. Čak i onog koji je negde daleko, čak u Indiji. Nadamo se da Indijci čiji je to svet znaju šta mogu da urade da ga sačuvaju. Jer na kraju, kao što film poručuje, pojedinci su oni koji vode zemlju. Ujedinjeni istim ciljem, više nemamo posla sa individualnim žrtvama, već sa sistemom koji funkcioniše.