Zašto je bitno da pokušamo da se otvorimo ka tuđim iskustvima?

Nedavno sam opet bila razočarana i šokirana. Kažu da smo zbog načina na koji nam se vesti plasiraju kao šokantne oguglali na šokove, ali ja nemam taj utisak, ni za sebe ni za ljude oko sebe. Čak mi uspeva da se šokiram sasvim očekivanim ishodima, valjda jer nikad ne mogu da pretpostavim totalno odsustvo empatije na koje iznova nailazim čim napustim svoj babl. Mislila sam da smo nakon užasa na početku maja ove godine postali bar malo osetljiviji (sigurna sam da neki jesu), ali izgleda da to generalno nije slučaj. Mislim da su neki postali besniji i destruktivniji, što je poražavajuće.

Ono što me je šokiralo, a da je važno za ovaj tekst, jeste ubistvo trans devojke, Noe Milivojev, koje se odigralo u Beogradu. Pored samog ubistva, šokirala me je reakcija dela javnosti na ovaj užasan događaj i njihovo odsustvo empatije. Odsustvo empatije predstavlja nemogućnost da se shvati i emotivno i/ili racionalno obradi tuđe iskustvo. Direktno ukazuje na problem s ograničenošću percepcije i smanjenim emotivnim kapacitetima. Ukoliko nismo u stanju da mislimo i osećamo bilo šta van onoga što je nama direktno blisko i onoga što nas direktno pogađa, ostajemo skučena bića koja nisu sposobna da potpunije osete život.

Da se razumemo – niko ko nema određeno iskustvo ne može ga do kraja shvatiti, može samo da pretpostavlja i da sluša onog ko to iskustvo ima. Muškarci ne mogu do kraja da razumeju žene, ni obrnuto, strejt ljudi ne mogu da razumeju gej ljude, bogati siromašne i tako dalje. Pa ipak, možemo da, slušajući i posmatrajući, pokušamo da izvučemo na površinu delove svog iskustva koji su možda bliski tuđem i tako pokušamo da bolje razumemo druge. Iskustvo odbačenosti, primera radi, može nam pomoći da shvatimo, bar u nekoj meri, kako se oseća druga osoba koja je odbačena. Posebno smo u obavezi, ljudskoj obavezi, da nastojimo da razumemo druge ako smo u boljoj poziciji u odnosu na njih. Ne moramo da spinujemo informacije, igramo se Džordana Pitersona i slično, zapravo ZNAMO kada smo u boljoj poziciji. Pitanje je da li smo spremni da to priznamo.

U ovoj razmeni u kojoj smo iskreni i spremni da čujemo, drugi čovek se otvara ka nama i mi se otvaramo ka njemu.

Priznajem da umem da plačem na određene marketinške kampanje. Posebno na one koje osetim da su duboko vezane za realnost koja se ne menja u smeru u kom se ja nadam da će se menjati. Iz nekog razloga, dodatno mi je potresno kad ove kampanje dolaze iz daljine, iz neke zemlje čija se kultura prividno mnogo razlikuje od naše, a onda pronalazim bolne sličnosti. Nedavno sam naletela na jednu takvu kampanju.

FCB Chicago i FCB India kreirali su za UNAIDS kampanju Unbox Me koja se bavi podizanjem svesti o statusu trans ljudi u Indiji. Trans zajednica u Indiji je izložena nasilju i oko 70% mladih trans ljudi završi na ulici pre 15. godine, bez novca i mogućnosti da se obrazuju. Oni se često oslanjaju na prodaju seksualnih usluga da bi mogli da prežive, zbog čega imaju 34 puta veću šansu da se zaraze HIV-om. Ovi ljudi su od malena izloženi tome da se društvo ka njima zatvara i da ih isključuje.

Kampanja Unbox Me je direktno vezana za indijsku kulturu i zbog toga lako komunicira s ljudima i podstiče preispitivanje u onom ko je otvoren ka tome da se preispita. Insajt od koga su FCB kreativci pošli prilikom kreiranja kampanje je sledeći: deca u Indiji često imaju metalne kutije u koje pakuju svoje omiljene stvari. Recimo da je to njihovo malo blago, predmeti do kojih im je najviše stalo, njihovo malo srce. U kampanju su uključeni različiti trans ljudi koji se otvaraju ka publici i pokazuju šta su kao deca čuvali u svojim kutijama, skriveno od ljudi oko sebe. U kutijama su se nalazile lutke, karmini ili nakit ukradeni od ženskog člana porodice, brijači, slike super heroja – sve suprotno od onoga što društvo nameće kao igračke dečacima ili devojčicama.

Ove kutije, zajedno s kratkim porukama koje su vlasnici u njima ostavljali, otvarali su influenseri na svojim kanalima kako bi podstakli razgovor i razumevanje. Kampanja je realizovana bez medijskog budžeta i ostvarila je reach od preko 13.9 miliona. Kampanja se koristi već u 57 indijskih škola kako bi se roditelji i deca informisali o ovim pitanjima i uspeli da razviju empatiju i bolje razumeju različite perspektive i doživljaje.

Najbolji deo ove kampanje jeste što pušta ljude koji su obeleženi određenim iskustvom da o njemu progovore. Kad posmatramo spolja, možemo samo da nagađamo. I ovaj tekst je nagađanje. Mogu da budem tužna, mogu da budem potresena, mogu da bolje razumem što više slušam. Ali na kraju krajeva, naša uloga nije da se ne pravimo da sve znamo, već da pustimo ljude s iskustvom da sami govore. Ili da makar podelimo ono što su rekli kako bi ih još neko čuo.

Izvor: https://www.fcb.com/work/unbox-me

Autorka teksta: Natalija Jovanović, Senior Content Manager