Šta možemo da učinimo da spasimo svet?

Verovatno smo svi primetili da situacija u svetu nije, najblaže rečeno, idealna. Teško da je ikad i bila, ali otrežnjenja dolaze onda kada nam se problem sasvim približi i kada o njemu masovno počne da se govori. Tada postajemo zbunjeni, nemoćni, želimo da pomognemo, a ne znamo kako i kome, a u dubini bića želimo i da neko pomogne nama da se izborimo sa strahom od nemoći. Čini mi se da je jedino rešenje u takvim situacijama da se fokusiramo na konkretni problem gde zaista nešto možemo da učinimo.

Pre nekoliko meseci sam, u pokušaju da pomognem sebi i uradim nešto za društvo (jer mi nedostaje da imam direktni uticaj na svet oko sebe), odlučila da volontiram u sklopu Programa Obrazovanja, što je jedan od projekata koji organizuje CIM. Ukoliko ne znate šta je Program Obrazovanja niti CIM, nisam ni ja znala. Drugarica me je pitala „što se ne prijaviš da volontiraš u Svratištu“ i tako sam slučajno naletela na ovaj program koji je pokrenula ista organizacija koja je pokrenula Svratište. CIM je skraćenica za Centar za integraciju mladih i iz samog naziva je njihov osnovni cilj prilično jasan.

Očigledno je da su se dovoljno isCIMali (ovo nije bilo slučajno) da im projekat postane veći i važniji od same organizacije, bar u očima javnosti, dok je Program Obrazovanja dobio mnogo manju pažnju jer, nažalost, živimo u sredini gde se na obrazovanje i dalje ne gleda kao na osnovnu potrebu.

Cilj Programa je da decu iz neformalnih naselja na Karaburmi uključi u obrazovni sistem na što mlađem uzrastu, da ih što duže zadrži u školama i pruži im neophodnu podršku kako bi se sprečilo njihovo osipanje. Dodatnu podršku dobijaju na časovima, u radionicama gde rade domaće zadatke oko kojih im je potrebna pomoć, ali i tako što volonteri zajedno s terenskim radnicima vode mališane u predškolsko i vraćaju ih kućama. Zadržavanje dece u školama i motivisanje za učenje pomažu im da steknu bolje obrazovanje i kasnije obezbede sebi bolje životne prilike. Trenutno program obuhvata oko 170 dece. Ovakav program zahteva ogroman angažman, ali ljudi koji ga vode ne odustaju zbog toga. Naprotiv.

Radila sam u školi nekoliko godina pre nego što sam počela da se bavim marketingom i nadala sam se da ću u zbornici videti atmosferu i posvećenost koju imaju volonteri i stručni tim Programa Obrazovanja. Razlog za njihov entuzijazam je jednostavan – svi ovi ljudi su želeli da volontiraju i bili su deo ovog programa godinama. Postali su edukatori jer su baš to želeli, pa je njihov entuzijazam prirodna posledica želje za promenom nabolje i posvećenog rada. Poznaju svako dete u Programu i njegovu priču, kao i načine kako da im što bolje pristupe. Edukatori koje sam upoznala i s kojima sam sarađivala su obrazovani tako da odgovore na potrebe dece, a svako od njih nastoji da se konstantno usavršava kako bi što više motivisao klince na rad.

Posebno je zadovoljstvo videti decu kako se raduju ovim ljudima, ali i nama volonterima, iako smo mi privremeni elementi njihove priče. I pored toga što vidite dečju radost, nežnost, želju da se igraju, druže i budu na radionici, dakle, sve ono što inače viđate kod dece, vidite i stvari koje u svakodnevnim okolnostima izbegavamo da vidimo.

Vidimo da deca često ne idu u školu kada padaju kiša ili sneg jer nemaju adekvatnu obuću, a ako danas odu, neće moći sutra, jer se njihova obuća do tada jednostavno neće osušiti. Moguće da sam živela odvojena od ovakve realnosti, ali mi nikad nije prošao kroz glavu ovaj vrlo opravdani razlog za izostajanje iz škole. Vidimo da se razboljevaju i slagaće vas kada ih pitate da li im je hladno, a grliće vas dugo tako mali i sleđeni, jer ova deca umeju svakoga da prigrle. Videćete letnje patike usred zime i plitke čarapice i držaćete ručicu koja se smrzava dok ih vodite od naselja do škole i shvatićete da oni jednostavno NEMAJU ono što nama deluje „normalno“ i da njihovi roditelji nemaju mogućnost da im to daju. Ali neki među nama imaju, i to je dobar početak.

Deca posle radionice dobijaju užinicu kojoj se raduju i NIKADA neće zaboraviti svoj paketić kada ih otpratite do naselja, čak i onda kada ste ga vi poneli jer oni nisu imali torbu. Deca retko napuštaju naselje i posebno se raduju dodatnim aktivnostima sa stručnim timom, kao što su posete bioskopu, pozorištu, muzeju ili zoo vrtu. Sve ono što nama deluje kao podrazumevani deo odrastanja, ovde se naprosto ne podrazumeva i toga treba da budemo svesni.

Program Obrazovanja vode ljudi koji daju sve od sebe da decu dodatno motivišu da uče, da im pomognu oko gradiva koje ih muči i da ih vaspitaju tako da znaju da smo svi jednaki kada smo u radionici, ali i bilo gde na svetu. Papučice se uvek vade za sve, užine su iste za sve, nežnost i pažnja su isti, pravila su ista. I svi odgovorni imaju duboku svest o tome da mi nismo u stanju da pojmimo sve što se dešava u životima ove dece, ali možemo da pokušamo da olakšamo ono što jeste do nas. Volonteri daju svoje vreme, edukatori pružaju dodatnu podršku u učenju, a neko drugi, možda kompanije koje tragaju za CSR-om mogu da pomognu tako što će omogućiti da mališani imaju bolje uslove i da se lakše školuju.

Ono što svi znamo jeste da su deci uvek potrebne užinice, higijena, materijali za rad (u okviru Programa dobijaju nešto od školskog materijala). Pored toga, zimska obuća i odeća su uvek problem, jer deca sve to brzo prerastaju. Uglavnom posle toga odlaze mlađoj deci iz naselja.

Jedan od glavnih izazova kada kompanija traga za odgovarajućim društveno odgovornim projektom jeste vidljivost određenih organizacija i problema. Svratište je, srećom i zasluženo, dobilo pažnju i često dobija donacije, dok s Programom Obrazovanja situacija nije ista, a mogli bismo da je promenimo – malo po malo i svi zajedno da pokažemo da nam je stalo i da spasimo bar neki deo sveta na koji možemo da utičemo.

Autorka teksta: Natalija Jovanović, Senior Content Manager