Da li je ceo svet pogodila roze eksplozija – Barbie i Oppenheimer

Da se na startu razumemo, odgledala sam oba filma i ja sam totalno tim Barbi. Da sam nekako mogla da biram gde ću se roditi, bila bih i marketinški tim Barbi jer su u svojoj kampanji uspeli da ostvare sve moje (marketinške) snove. Da krenemo od brojki. Film Grete Gervig je u trećoj nedelji prikazivanja uspeo da zaradi preko milijardu dolara!

Film je postao inspiracija za mimove i masu videa na TikTok-u, Instagramu, YouTube-u. Svi ga komentarišu, reaguju, prave skečeve. Marketinški tim je sjajno uradio svoj deo posla, ali uprkos brojnim saradnjama s različitim brendovima i kvalitetnom i zabavnom sadržaju koji su objavljivali (što im je bilo olakšano i time što je sam film kvalitetan i zabavan), najbitnije je što su pokrenuli razgovor o filmu. Prepustili su publici na društvenim mrežama da iznese film, da se njime igra i dodatno ga razigrava sopstvenim iskustvima i tako je ova priča postala viralna. Ne postoji plaćeni marketing koji može da ima taj efekat.

Marketing ili propaganda

Da krenem od toga zašto mi se Barbi dopala, a Openhajmer ne.

Mislim da je Barbi pametan, emotivan, i ekstremno duhovit film koji se bavi ozbiljnom društvenom temom. Smatram da je Greta Gervig kao scenaristkinja i režiserka najjača u humoru, što je ranije pokazala i kao glumica. Onima koji film kritikuju kao antimuški bih preporučila da pogledaju ovu objavu i da, pored toga, još i razmisle i o tome šta znači parodija jer su u ovom filmu upravo izokrenete i dovedene do apsurda naše REALNE rodne uloge. Kenovi su tretirani kao objekti baš kao što je to slučaj sa ženama u patrijarhatu, ali i u filmovima većine muških režisera od nastanka filma.

Ipak, i ovo ne treba izgubiti iz vida – Gervigova je u fiktivnom svetu Barbilenda koji gradi u filmu manje surova prema Kenovima nego što je patrijarhat prema ženama u realnosti. Kenovi su objektivizovani, ali nisu seksualizovani. I jesu skrajnuti, ali nisu prezreni. Pa ipak se i ovakva podređenost preispituje u ostvarenju koje Kena (i muškarce) tretira s ogromnom empatijom. Mislim da otpor ovde (prevashodno pričam o Srbiji) dolazi odatle što neki ljudi i dalje poriču postojanje i toksičnost patrijarhata – muškarci jer misle da im taj sistem odgovara (spojler – uništava i njih, što film jasno pokazuje), a žene jer ne žele da prihvate da su žrtve.

Pa ipak, film se može kritikovati iz antikapitalističke perspektive, pošto je ceo realno reklama za Barbi lutku. Mattel jeste parodiran, ali je količina pozitivnih emocija vezana za Barbi, Kena i kreatorku Barbike, Rut Hendler, tolika da ne mogu da zamislim da prodaja Barbi lutaka ne skoči posle filma. Međutim, iako mi je jasno da ovo može biti predmet opravdane kritike, ja lično nemam istinski problem s prodajom igračaka. Naravno da nisu neophodne, ali su ipak radost i uživanje. Meni su sigurno bile dok sam bila mala. U krajnjoj liniji – da imam problem s tim da reklamiram ovakvu kompaniju, ne bih se ni bavila marketingom. Da zaključim – mislim da Barbi jeste dobar marketing za Mattel (da ga ne bi dopustili u suprotnom), ali da nije propaganda, i da su Greta Gervig i Margo Robi našle način da naprave film s univerzalnom porukom, iako su neki njegovi delovi slabiji, čime se detaljnije bavi ovaj video na kanalu The Take.

S druge strane, imam ozbiljan problem s filmom koji je reklama za lika koji je osmislio atomsku bombu. I ko mi kaže da to nije slučaj, Openhajmer se direktno poredi s Prometejem, a citat koji otvara film je „Prometheus stole fire from the gods and gave it to man. For this he was chained to a rock and tortured for eternity.“ Ajde samo da se zaustavimo ovde za trenutak. Implicira se, vrlo nedvosmisleno, da je Openhajmer žrtva. Drugo, u filmu se implicira da on nije bio svestan da su Japanci na ivici predaje, tj. bio je vrlo lako ubeđen u suprotno. Treće, da li ste videli razgovor gde Openhajmer traži od predsednika da se prostor otet Indijancima za testiranje bombe vrati njima? Kolike su šanse da je ovaj čovek razmišljao o Indijancima, a koliko je verovatno da je Nolan želeo da ga humanizuje? Konačno – Openhajmera igra Kilijan Marfi. Naravno da nije čudno da privlačni glumci igraju problematične likove, ali ljudi imaju tendenciju da „opraštaju“ ljudima koji su lepi očigledno problematične postupke. Što bi rekli – pretty privilege. Setimo se fanova Džefrija Damera nakon što ga je odigrao Evan Piters. Ili fanova realnog Teda Bandija, žena koje su ga pratile i obožavale jer je bio lep i harizmatičan. Ova spremnost da prihvatimo „iznijansirane“ likove koji su ekstremno problematični možda je dodatno posledica američke propagande i rasizma. Evo ga dobar video na tu temu, zanimljivo je za razmišljanje i preispitivanje.

Da nekako zanemarimo ovaj propagandni deo i da se za trenutak nekako pravim da ovi likovi nisu zasnovani na realnim likovima i da ne posmatramo reinterpetaciju događaja koji su se odigrali i konačno doveli do smrti 140,000 hiljada ljudi u Hirošimi i 74,000 u Nagasakiju od same eksplozije, dok su hiljade i hiljade stradale od posledica radijacije.

Što se Openhajmera tiče, meni je film bio tragično dosadan. Dakle, ne naporan, dosadan. Haneke mi je naporan pa mi nije dosadan. Imala sam utisak da je Nolan hteo da stvori „artsi“ film i da mu je koncept u osnovi bio – priča se raspada kao atomi, a Openhajmer je u centru. Mislim da bih mogla da napišem tekst i odbranim to viđenje (možda je čak i potvrđeno), nisam još guglala. Ovaj koncept nije loš po sebi, ali je mene usporenost ovde ubila u pojam. Imala sam utisak da želi da dramatičnost gradi kroz razgovore i odnose, a meni ništa od toga nije bilo dramatično. Kao što sam više puta ponovila, pošto je film najduži Nolanov i traje 3 sata (!), najnapetiji deo filma za mene je bila moja bešika.

U marketinškom pristupu, aludiralo se na mističnost i raspad psihe i slike sveta. Mesecima smo gledali lice Kilijana Marfija koji zbunjeno gleda ispred sebe. Ne znam da li je „zbunjeno“ prava reč. Gleda ispred sebe kao da gleda u ambis. Možda je to adekvatniji opis. Pristup je bio daleko diskretniji nego kod Barbi i signaliziralo se da je u pitanju jako ozbiljan film.

Barbenheimer

Ako ste otvorili društvene mreže bilo kada u prethodna dva meseca, sigurno ste naleteli na mimove i videe na temu Barbenheimer-a, kako su u različitim medijima nazivali spoj ova dva filma, koja su se u bioskopima pojavila istovremeno. Ekipa svakog od filmova hajpovala je onaj drugi da bi pokazali da se totalno podržavaju i da bi stimulisali svoju publiku da pogledaju i drugi film. Pristup je savremen – izbegava se sukob, insistira se na podršci i solidarnosti. Jasno je da su se delom reklamirali u paketu i da su podsticali marketing za onaj drugi film, ali, naravno, i da bi se predstavili kao dobri momci.

Moj utisak je da je više koristi od ovog pristupa imao Openhajmer.

Publika za Barbi su dominantno žene, dok su Nolanovi filmovi, ako ih se prisetimo, daleko bliži muškom gledalačkom iskustvu, na koje smo se i mi, kao žene, vremenom navikle. Ovo međusobno reklamiranje imalo je veće šanse da upali kod publike koja je otvorenija ka različitim sadržajima.

Mislim da je postalo kul da se pogledaju oba filma. Evo i sama sam bila kul, mada bih više volela da nisam. Volela bih da sam sačekala da Openhajmera gledam kod kuće i da pravim pauze kad ja to želim.

I volela bih da sam jednostavno dvaput gledala Barbi, što ću i da uradim pošto nameravam da odem s drugaricom koja još nije gledala. A to moramo da ispravimo. Pored toga ću da ispravim i svoju grešku s prvog gledanja – pustiću se da plačem baš svaki put kad to poželim.

Autorka: Natalija Jovanović, Senior Content Manager