Marketinška magija Oskara ili kako trendovi parazitiraju na odličnom filmu

Kako je južnokorejska kinematografija odnela pobedu i dovela u pitanje uspeh džokerovske marketinške kampanje? U nastavku pročitajte kako naš Senior Content Manager, Natalija Jovanović, komentariše trijumf filma Parazit na ovogodišnjoj dodeli Oskara.

Najlepši su oni dani kad ustanem i saznam da sam bila u pravu. Ili bar da su se moje nade ispunile i da je velika politička nagrada otišla u ruke u koje je trebalo da ode po umetničkim standardima.

Reč je, naravno, o Oskaru.

Jutros sam ustala i saznala da je Parazit, reditelja i scenariste Bong Džun-hoa, postao prvi strani film koji je dobio najviše priznanje Akademije. Pored toga, dobio je i nagradu za najbolji strani film, za režiju i za originalni scenario. Ukratko, sve ono što je zaslužio. A u svetu u kome živimo to je uvek zbunjujući rezultat.

Dakle, šta se zapravo desilo? Najjednostavnije rečeno, nije kao da Parazit dolazi niotkuda, a imao je i svoju marketinšku kampanju koja je išla na emociju prema underdogu.

Parazit nije pratila džokerovska marketinška kampanja, ali je bila izrazito naglašena priča o tome da je ovo prvi južnokorejski film nominovan u kategoriji za najbolji strani film, a ako je neka kinematografija zaslužila priznanje, to je južnokorejska. Tu je pobeda bila izvesna.

Pored toga, YouTube kanali su bili opsednuti ovim filmom i davali fantastične analize, od kojih je samo jedan od primera kanal The Take. Dakle, postojala je, među običnim smrtnicima koji vole filmove, očita želja da se podigne hajp oko ovog filma. Pošto su svesni američkog straha od filmova koje moraju da čitaju, na kanalu Screen Junkies su u šaljivom maniru rekli: „...look – you only have to watch one foreign film a year, so put on your glasses.“

Što se režisera tiče, Bong Džun-ho nije nepoznat američkoj publici jer je prethodno radio fantastičan Snowpiercer (2013), kao i (za mene lično) emotivno razarajući film Okja (2017), zbog koga sam 6 meseci odbijala da jedem meso.

U jednom tekstu sam napisala da Parazit predstavlja klasnu borbu i društvene probleme koje bi Džoker želeo da predstavi, ali, za razliku od Parazita, ne uspeva da udari u stomak, jer uporno gađa dramu. Ovo je moje mišljenje, ali jasno je da su ove godine klasna pitanja zasluživala ogromnu pažnju i publike i kritičara.

Konačno, ostale, Amerikancima nebitne, dodele nagrada (one koje samo treba da nam pokažu šta će se desiti sa Oskarima), izazvale su brojne negativne reakcije jer su kritičari i komentatori upali u standardnu savremenu dilemu: zašto su žene reditelji i njihovi filmovi skrajnuti?

Rešenje je bilo očigledno: najkorektnije je nagraditi strance jer onda niko neće smeti da se buni. Njihova skrajnutost prevazilazi sve druge skrajnutosti. I ta odluka pravi dobru priču i pozitivan PR za Akademiju jer PRVI STRANI FILM U ISTORIJI OSVAJA OSKARA ZA NAJBOLJI FILM zvuči stvarno dobro.

I tako su trendovi ispoštovani, a ipak je trijumfovao kvalitet. Nije se desilo čudo. Samo je jednom došlo do zadovoljavajućeg poklapanja. :)