Marketing i seksizam – šta mi možemo da učinimo?

Prethodni mesec je bio obeležen ozbiljnom temom nasilja nad devojčicama i ženama koja je u našem društvu prvi put dobila veću pažnju javnosti. Društvene mreže su eksplodirale. Tradicionalni mediji su eksplodirali. Lavina je pokrenuta, ali je ovo tek početak ogromne društveno odgovorne kampanje u kojoj svi imamo ljudsku dužnost da učestvujemo.

Glumica Milena Radulović javno je istupila kao žrtva silovanja i imenovala nasilnika koji je ostavio trag ne samo na njen život već i na život mnogih polaznica svoje čuvene škole glume. Konačno smo u trenutku naglog buđenja postali svesni koliko je moć često zloupotrebljavana, a u danima koji su usledili, kada su počele da istupaju i druge žene protiv drugih nasilnika, postalo je još očiglednije koliko su često žene žrtve seksualnog nasilja i uznemiravanja od najmlađih dana pa tokom celog svog života.

Ovo je značajna društvena tema i u direktno je u vezi s nasilnom objektivizacijom žena koja počinje, ali se često ne završava, neprimerenim seksualnim komentarima i disbalansom moći gde je uglavnom žena ona koja u društvenom kontekstu ima manju moć i mora da trpi one koji su „dominantni“. Ne treba „lečiti“ problem komentarima i javnim podrškama koje idu u smeru zaključaka poput čuvenih da je žena nečija ćerka, majka, sestra, supruga i da zato zaslužuje poštovanje. Žena zaslužuje poštovanje samim tim što je ljudsko biće i ne mora da ispunjava bilo kakvu drugu ulogu.

U ovom novom osvešćivanju, a možda i nekada ranije, postali smo (nadam se) svesni da smo i sami često, u manjoj ili većoj meri, bili deo problema i da, iz tog razloga, svoje ponašanje moramo da menjamo. Ovo važi i za sve nas kao pojedince, ali i za nas kao marketinške profesionalce.

Imamo mogućnost da promenimo dominantan narativ prisutan u medijima i advertajzingu. Da izbegnemo jeftine šale zasnovane na seksualizaciji žena, podeli na rodne uloge, uz uobičajeno stvaranje vizuelnih rešenja koja imaju za cilj da udovolje „muškom pogledu“. Treba da se uzdržimo od promovisanja figure „zavodnika“, koji ne odustaje uprkos svim signalima. Ukratko, treba da preispitamo sve ono što su nas učili da je „normalno“ ili makar „neizbežno“.

Ovo više nije pitanje ličnog (ne)ukusa. Ne bi trebalo da bude moguće da se javno i bez posledica promovišu „vrednosti“ koje nekoga dovode u poziciju žrtve. Naše reči i poruke, koliko god to patetično zvučalo, imaju težinu jer imaju veliku publiku. Odgovorni smo za njih – svi mi koji smo radili na nekoj kampanji, strategiji, post planu... Odgovorni su i influenseri individualno, ali i mi koji ih biramo za saradnike jer smo se odlučili da nas oni predstavljaju celom svojom (javno dostupnom) personom. Ne možemo tek tako da pravimo izbore ignorišući ono što nam se ne dopada ili je problematično kako bismo došli do veće publike.

Prihvatanje odgovornosti znači rad na sebi. Ako konstantno osećamo kao da nam politička korektnost oduzima slobodu govora i delanja, postoji šansa da znamo da smo krivi za neke „prestupe“ koje nismo hteli da priznamo. Valjalo bi da zastanemo i razmislimo zašto je to tako i zašto nam je „normalno“ da se podsmevamo nekome ili iznosimo komentare koji će učiniti da osobi oduzmemo moć da se brani. Gotovo svaku „normalnost“ na koju smo naviknuti definišu društvo i mediji. Ne možemo sami da promenimo sve što je pogrešno u pričama kojima smo izloženi, ali možemo da počnemo od sebe, svoje agencije i svojih brendova. I da radimo tako da nas ne bude sramota i da niko zbog nas ne ostane postiđen.

Autorka: Natalija Jovanović, Senior Content Manager