Digitalno nasilje i njegov uticaj

Znate onu reklamu za pastu za zube koja obećava holivudski osmeh?

Onu Sanju iz XY kompanije koja nas bar jednom nedeljno zove i nudi sjajnu posteljinu po neverovatnoj ceni?

Smeđu promoterku koja svake srede stoji u centru grada gotovo nam gurajući flajer u ruke?

Svi ih znamo. I u redu je da nam se ovakav način komunikacije dopada ili ne dopada.

Ali šta ćemo uraditi u drugom slučaju?

Promenićemo kanal na TV-u.

Spustiti Sanji slušalicu.

Preći na drugu stranu ulice.

Imamo rešenja koja nikoga neće ugroziti. Ljudi će nastaviti da rade svoj posao, a mi da živimo u miru.

Međutim, šta se dešava kada nam se ne dopada neki sadržaj na društvenim mrežama? Kada neki influenser ili regularni korisnik pokušavaju da predstave sebe, svoj rad ili proizvod na način koji nama ne odgovara?

Tada kao da ne važi pomenuto pravilo iz realnosti prilagođeno digitalnom okruženju, što bi bilo: „Nastaviću da skrolujem, obrisaću, otpratiti, blokirati“. Verovatno ćemo komentarisati, dislajkovati, osuđivati, podsmevati se, pa i psovati. Neki bi ipak pomislili zašto ne bismo. Odakle njemu pravo da postavlja sadržaj koji nama nije zabavan? Koji nama nije koristan? A i  čemu drugom služi sekcija komentarisanja?

Prestajem sa ironijom, jer je tema sve samo ne zabavna. Naprotiv, sve je ozbiljnija i oslikava našu surovu realnost.  

Živimo u vremenu kada je nažalost potpuno legitimno javnim komentarisanjem osporiti nečiji rad i delo samo jer nam je tako došlo (nekada su razlozi sasvim opravdani, ali ovde nije reč o tome), a pritom ne snositi nikakve posledice. Problem je što nikada ne možemo znati ko sve može biti žrtva, niti kako će naš napad uticati na nju.

Sajber nasilje je postalo sve učestalije i niko nije u dovoljnoj meri zaštićen. Ovakav vid zlostavljanja se i dalje ne kontroliše dovoljno, a sankcionisanje jedva da postoji. Deluje kao da šire mase i dalje digitalni svet doživljavaju kao isključivo virtuelni, nesvesni da se ono što se događa na internetu direktno odražava na stvarnost. A ukoliko se neprijatna situacija ipak desi, a osoba odluči da prijavi zlostavljača, čest je slučaj da to nije moguće. Oni puni mržnje i spremni na agresiju uglavnom napadaju s lažnih profila, skrivajući svoj identitet. Samim tim, agonija i nemoć žrtve da zaštiti sebe postaju još veće.

U doba digitalizacije, učimo dosta o tome šta su digitalne platforme, po kom principu funkcionišu i koji su njihovi benefiti, ali nedovoljno znamo kako da se na njima zaštitimo. Negativno komentarisanje izaziva negativne emocije, koje svako drugačije doživljava i kanališe. Zato smo svedoci depresije, teških psihičkih stanja ljudi, ali i onih najgorih slučajeva, koji se završe kobno. Ovo je češće kod mlađih generacija, adolescenata koji su tek zakoračili u internet svet i ne znaju da se nose sa socijalnim neprihvatanjem i pritiskom. Zbog ogromne želje da isprate nametnute trendove i budu popularni, oni čine grupu korisnika koji su najpodložniji virtuelnim zamkama i manipulacijama.

Često postavljam ova pitanja: Zašto nekoga ugrožava rad i mišljenje druge osobe? Šta je to što bilo koju osobu navede na govor mržnje i javnu prozivku? Da li je ovo tema kojom treba da se bavi psihologija ili smo ipak svi mi, kompletno društvo, dužni da ne zabadamo glavu u pesak i učinimo nešto kako bismo sprečili digitalnu agresiju? Pitanja su brojna, a nemam jasne odgovore ni rešenja.

Ono što mogu da zaključim kao neko kome su društvene mreže, pored zabave, posao, jeste da je situacija alarmantna i da je ovo globalni problem o kojem treba više da govorimo. Treba da podignemo svest i mislimo o budućim generacijama, koje vrlo lako ovaj model nasilničkog ponašanja mogu prihvatiti kao normalan. A to ne želimo, zar ne?

Autorka: Jelena Marković, Content Manager