ČIME MOŽETE DA REŠITE TUĐE MENTALNE PROBLEME?

Kako da pomognete prijatelju koji je ubedačen? Nemojte da radite ništa.

Možda zvuči ekstremno, ali ima smisla. O čemu se radi?

Ovo je osnovna ideja kampanje koju je FCB New Zealand kreirao kako bi se obratio tinejdžerima čiji prijatelji pokazuju simptome problema s mentalnim zdravljem. Kampanja je kreirana za Te Hiringa Hauora, istraživačku organizaciju koja prati ciljeve vlade Novog Zelanda i zadužena je za unapređenje zdravlja u zemlji.

Agencija je pošla od podataka koji pokazuju da mladi na NZ imaju najveću stopu samoubistva među zemljama razvijenog sveta. Kampanje koje se bave ovim pitanjem uglavnom targetiraju ljude koji imaju problem i podstiču ih da se obrate za pomoć. Ispitivanja pokazuju da mladi koji okružuju ljude suočene s mentalnom krizom ne znaju kako da pomognu svojim prijateljima i pruže im potrebnu podršku, a zaključak na koji istraživanja upućuju jeste da je dovoljno da budu prisutni u životu te osobe i prisustvom pokažu da žele s njom da provode vreme i da u tome uživaju.

Reakcije na kampanju su pomešane – neki su oduševljeni pristupom, drugi smatraju da podstiče apatiju i pasivnost.

Da bismo mogli da se slažemo ili ne, kampanju možete pogledati ovde.

I moja reakcija je jasno definisana i sigurna sam da sam, kao i svi koji su bili trigerovani sadržajem, u ovo učitala lična iskustva.

Kampanja mi se izrazito dopada iz sledećih razloga:

1. Ljudi koji okružuju osobu koja je mentalno bolesna nisu medicinsko stručno osoblje.

Činjenica da optužujemo ljude za pasivnost kada ne „pomognu“ nekom ko ima problem s mentalnim zdravljem ukazuje na dve stvari. Prva je da mislimo da to nije realni zdravstveni problem, zbog čega svako može da izigrava spasitelja kada on iskrsne. Ovo, naravno, dolazi otuda što smo kroz celokupnu kulturu podsticani da verujemo da smo dorasli mesijanskoj ulozi.

Pa ipak, savesna osoba ne bi pokušala da nekome daje infuziju, a da nema nikakvu predstavu o tome kako se to radi niti da li je to pravo rešenje. Savesna osoba ne bi nekog povređenog u nesreći odvela svojoj kući i igrala se lekara. Savesna osoba zna da ti postupci mogu drugoga da povrede i izazovu kontraefekat. Šta radimo u takvim momentima? Budemo prisutni, zovemo lekara ako je stvar urgentna, podstičemo osobu koja je u krizi da sama ode lekaru ukoliko nije toliko hitno. Odluka zavisi od naše procene koja nije uvek savršena, ali je jedino što imamo. Ovo nije pranje ruku od odgovornosti već priznavanje jednostavne, a često zanemarene istine da nismo omnipotentni.

Druga stvar koju zanemarujemo, a nadovezuje se na prvu, jeste da, ako kopamo po nečijoj psihi na neadekvatan način, a ne znamo šta radimo, možemo da podstaknemo slomove koje potom nećemo moći da saniramo. Stručna lica bi trebalo da znaju kojim tempom idu u terapiji i kako da pristupe osobi koja se muči kako bi joj pomogli.

Kao prijatelji treba da smo tu, da smo podrška, da smo otvoreni ako neko želi s nama da razgovara, ali ne treba da umišljamo da je ono što se toj osobi dešava film o nama u kome igramo glavnu ulogu i cilj nam je da je oslobodimo problema. To nije naša uloga i daleko je van naših mogućnosti.

Ovo posebno važi za tinejdžere koji imaju manje životnog i, u krajnjoj liniji, najčešće manjeg psihoterapeutskog iskustva nego odrasli ljudi.

2. Prisutnost nije rešenje nego (mogući) početak rešavanja problema.

Iako želimo da verujemo da će naša odluka da pomognemo magično rešiti nečiji problem, ovo je daleko od istine. Borba za mentalno zdravlje je dugotrajna i iscrpljujuća, prevashodno za osobu koja je bolesna, ali i za ljude koji je okružuju. Međutim, ljudi oko nje su i dalje tu isključivo u funkciji podrške. Najteži deo posla je na pojedincu koji pati.

Ova kampanja se bavi ljudima koji su podrška i njima se obraća. U komentarima se javlja tendencija ljudi da banalizuju poruku kampanje i podvlače kako se ovim nameće zaključak da će odluka da budeš tu i ne radiš ništa magično rešiti problem druge osobe.

Neće. Magično rešenje ne postoji. Možda to nije dovoljno optimistična poruka za marketinšku kampanju, ali je realnost.

3. Vreme je da naučimo da ne radimo ništa.

Teror produktivnosti na koji smo toliko navikli da ga prihvatamo kao normu deluje na nas na svim životnim poljima. Ne možemo da podnesemo činjenicu da „gubimo vreme“ i ne radimo ništa. Osećamo potrebu da se opravdavamo za ove prestupe, ponavljamo da su faze nastale usled lošeg vremena ili lošeg raspoloženja, prećutkujemo da smo proveli dan igrajući igru ili bindžujući seriju ili gledajući u plafon i kroz prozor.

Pasivnost se prezire kao najgori neprijatelj progresa, jer ako ne radimo ništa onda nismo produktivni. Ako nismo produktivni, treba sebe da mrzimo i da se što pre korigujemo.

Deo otpora koji se javlja u komentarima na kampanju gotovo izvesno dolazi otud što su situacije predstavljene u njoj savremene – likovi pokazuju jedni drugima mimove na telefonu, igraju igre, gledaju TV... Naučeni smo da su ovo elementi nikada do sada viđene otuđenosti među ljudima. Kad čujem reč otuđenost ili osetim da je neko implicira, odmah se setim Vere koja lamentira nad ovim fenomenom u seriji Ljubav, navika, panika dok članovi njene porodice (a šta bi drugo radili?) gledaju TV. U našem sitkomu je scena dovedena do apsurda i baš zato upečatljiva, ali lament nad otuđenošću u modernom dobu nije ništa manje apsurdan.

Da likovi u kampanji sede jedno pored drugog i čitaju knjige ili slikaju akvarel ili zajedno igraju fudbal, otpor bi verovatno bio manji jer ove aktivnosti doživljavamo kao nešto što nas „unapređuje“ bilo mentalno, bilo u veštinama. Sve su to neke AKTIVNOSTI koje daju REZULTATE.

Čini se da moramo da naučimo da uživamo u dokolici da bismo uopšte prihvatili ideju da je dovoljno da samo budemo tu. Treba da prihvatimo da će nam stanje biti bar malo bolje kada prigrlimo mogućnost da budemo opušteni i uživamo u trenutku s nekim koga volimo i ko bira da bude s nama. Taj trenutak ne mora da bude spektakularan, ne mora da se desi ništa veliko, niti da nam utiče na ceo život. Treba da nam bude prijatno u običnim momentima. Na kraju krajeva, to je ono čemu i često težimo kroz psihoterapiju – da naučimo kako da živimo u svakodnevici sa sobom i drugima. A šta je s tuđim problemima? Njih nećemo mi rešiti.

Autorka: Natalija Jovanović, Senior Content Manager